MONOGRAFIJA
DRUŠTVA  PČELARA ,,JOVAN ŽIVANOVIĆ''
NOVI SAD

 

Ovaj 16. Festival meda Novi Sad 2010.godine, ostaće zapamćen po promociji monografije Društva pčelara ,,Jovan Živanović'' Novi Sad, na koju se čekalo preko 20 godina.

17. septembra, prvog dana Festivala, u 19 h. u čitaonici Gradske biblioteke u ulici Dunavskoj br.1, održano je svečano predstavljanje monografije našeg društva.

Predstavljanju su prisustvovali: autorka Zorica Korica – Aćimović, prof. Dr Božo Milošević, doc. Dr Srđan Šljukić, upravnik Gradske biblioteke Dragan Kojić, predsednik Društva pčelara ,,Jovan Živanović'' Novi Sad Đorđe Sovilj, Žarko Živanović (praunuk prof. Jovana Živanovića), članovi Društva, gosti i prijatelji.

Gospodin Kojić, dao je uvodnu reč:
,,Pričinjava mi iskreno zadovoljstvo što imam čast da pod ovim krovom, Gradske biblioteke u Novom Sadu pozdravim sve prisutne i što smo se okupili da predstavimo monografiju ovog Društva. O ovoj melemno dobroj knjizi ne samo za pčelare, u kojoj je red kao u košnici,  govoriće recezenti i autorka: prof. Dr Božo Milošević, doc. Dr Srđan Šljukić, Zorica Korica – Aćimović i Đorđe Sovilj.''

Kojić se veoma pohvalno izrazio o knjizi, ističući da je autorka veoma vešto i kvalifikovano koristila arhivsku građu. Posebno mu se dopao deo o profesoru Živanoviću, jednom od najznačajnijih srpskih filologa, kao i predivni podaci, koji su ga podsetili na kulturnu prošlost Novog Sada.

,,Zahvaljujući autorki i svima vama koji ste doprineli da prašina zaborava ne padne na 37 godina vašeg postojanja i rada i više se nijedna istorija vašeg društva neće moći pisati bez ove knjige.''  Istakao je gospodin Kojić.

Gospodin Kojić, dao je uvodnu reč:
,,Pričinjava mi iskreno zadovoljstvo što imam čast da pod ovim krovom, Gradske biblioteke u Novom Sadu pozdravim sve prisutne i što smo se okupili da predstavimo monografiju ovog Društva.O ovoj melemno dobroj knjizi ne samo za pčelare, u kojoj je red kao u košnici,  govoriće recezenti i autorka: prof. Dr Božo Milošević, doc. Dr Srđan Šljukić, Zorica Korica – Aćimović i Đorđe Sovilj.''

Veoma se pohvalno izrazio o knjizi, ističući da je autorka vešto i kvalifikovano koristila arhivsku građu. Posebno mu se dopao deo o profesoru Živanoviću, jednom od najznačajnijih srpskih filologa, kao i predivni podaci, koji su ga podsetili na kulturnu prošlost Novog Sada.

,,Zahvaljujući autorki i svima vama koji ste doprineli da prašina zaborava ne padne na 37 godina vašeg postojanja i rada i više se nijedna istorija vašeg društva neće moći pisati bez ove knjige.''  Istakao je gospodin Kojić.

Predsednik Društva, Đorđe Sovilj zahvalio se na lepim rečima i izvinio se gostima u ime jedinog živog osnivača Društva Radovana Age Markova koji je iz opravdanih razloga bio sprečen da prisustvuje ovom skupu.

,,Šta reći o ovoj knjizi ? 
Nastavio je Sovilj. Ovo naše Društvo, godinama je pokušavalo je da napravi nešto ovako, ali nije bilo sredstava, od nekih ljudi nije bilo volje. U jednom trenutku je došlo do momenta da možemo tako nešto uraditi, nismo znali koji nas problemi čekaju oko toga, drago mi je da smo pored svih muka priveli ovu knjigu kraju, ovakvu kako danas izgleda''.

Prisutnima se obratio prof. Dr Božo Milošević:
,,Ovde ću govoriti o ljudima koji su okupljeni u jednu predivnu asocijaciju pčelara. Ova monografija zrači jednom toplinom koja je iz jednog razbacanog materijala pružila zainteresovanom čitaocu na uvid sitan vez osmišljenog štiva.

Obeležja ove monografije su da je ona iscrpna, sveobuhvatna, teorijski, sociološki i jezički osmišljena i metodološki zasnovana.

Kada kažem da je iscrpna, gotovo da nema nijednog segmenta delovanja ovog društva a da nije obuhvaćeno, što je rezultat umešnog koričćenja istorijske i arhivske građe. Ona je sveobuhvatna, zato što obuhvata društveni značaj pčelarstva, kao jednog od najfinijih segmenata u pojedinačnoj podeli rada i u tradicionalnim i u modernim društvima, radi se o jednoj finoj, korisnoj i preventivnoj delatnosti. Obuhvata razvoj organizacionih nastojanja da se racionalno pčelarstvo zapati i kod Srba i onih pripadnika drugih nacija koji sa njima dele, geografsko klimatski i društveni prostor.

Obuhvata nastojanje pčelarskih entuzijasta, počev od uvažene istorijske ličnosti prof. Jovana

Živanovića sa njegovom aktivnošću, pa do danas do izlaska ove monografije, zatim radost pčelarenja i tretiranje ove vrste rada od strane pčelara kao poziva i kao fine tradicije koja traje i daje. Obuhvata period same organizacione forme udruženja, ljudi koji su u njemu, epsku, poetsku, teorijsku i kartografsku crtu u jednu skladnu celinu. Zatim, ljude i događaje koji su uticali i na pčelarenje i na organizovanje pčelara i sve to ima smisla za nastanak, razvoj i organizaciono delovanje pčelara, posebno onih koji su se rojili oko ovog društva, svih tih decenija.

Teorijski, sociološki i jezički je osmišljena. Jasno je pokazano kako jedna vrsta delatnosti i način njenog organizovanja ima društvenu vrednost. Značajno je to što se u njoj nalazi odgovor kako pčelarenje postaje i najčešće ostaje smisao života pojedinih pčelara i njihovih porodica koji rade vredno kao pčelice i koji se nastoje organizovati i reorganizovati tako kao da imitiraju prirodni savršeni red i poredak.

Knjiga je značajna što se u njoj nalazi odgovor kako se tradicija i strast pčelarenja razumeva u jednom širem teorijskom i sociološkom okviru, i zato pčelarenje nije samo ekonomska korist, nego i strast.

Sa književno jezičke strane izložena analiza predstavlja afinitet emancipativnog dejstva sociološke nauke u srpskom društvu, čak i u jednom posebnom segmentu društveno istorijske prakse kao što je pčelarenje. Uspelo je da se jezički tako fino unesu neke rečenice a da negovorimo da iz šire književne, mitske, filozofske i druge literature unesu sadržaji tamo gde im je mesto u samoj knjizi.

Metodološki je knjiga dosledna, dosledno urađena jer se iskustvena građa izlaže kad god je to moguće u okviru predhodno rezvijenog teorijskog okvira i u okviru neke društveno istorijske pozadine o ne samo pragmantnim ciljevima društva nego i o ciljevima i smislu takvog organizovanja pčelara kako je to govorio Jovan Živanović za srpski rod i njegovo mesto među prosvećenim narodima u evropi i svetu.

Način prikupljanja izvorne građe i način izlaganja se dopunjuju zahvaljujući vlastitom naporu autorke da se stekne bar minimalno primarno iskustvo kako bi se takođe sa strašću prišlo pisanju ove monografije.

Ostaje nada da će se pčelari uspešno snaći u uslovima tegobne tranzicije srpskog društva i njegovog ništa manje tegobnog daljeg prilagođavanja europeizaciji i nadirućoj globalizaciji. Mislim da neću pogrešiti ako na kraju kažem da je autorka Zorica Korica Aćimovič ovom monografijom pomogla Društvu pčelara ,,Jovan Živanović'' Novi Sad, da lakše nosi identitet oca racionalnog pčelarenja.''

Takođe kao recezent knjigu potpisuje i doc.Dr Srđan Šljukić, šef katerdre za sociologiju na filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
,,Izuzetna mi je čast da govorim o knjizi moje nekadašnje profesorice sociologije.
Sama knjiga je velika i ima oko 500 strana. Organizovana je u 16 poglavlja. Sama knjiga je osvežena sa oko 130 fotografija i 40 posebnih priloga koji čine posebno bogatstvo ove knjige. Među tim prilozima možemo istaći čovekov odnos prema pčeli u mitovima i književnosti i zanimljivosti o pčelama i pčelarima. Glavnina sadržine knjige tiče se istorijata i rada pčelara Novog Sada i okoline, kao i o njihovom Društvu ,,Jovan Živanović''.

Takođe čitaoca knjige može obavestiti o tome šta sami pčelari preko svojih organizacija

preduzimaju kako bi unapredili pčelarstvo, a samim tim doprineli i društvu u kome žive.

Autorka knjige, je dipl. sociolog Zorica Korica Aćimović , stoga ne čudi što je za prikupljanje građe bez potrebnih podataka za pisanje monografije koristila sociološke metode tehnike što rukopisu daje nesumnjivo naučni karakter iako je sama knjiga pisana na način razumljiv i većini laika, što je i bila namera autorke.

Sama autorka u predgovoru piše, šta je sve preduzimala kako bi došla do informacija. Iz tog opisa i postupaka vidim veliki trud, ali i ono što sociolozi zovu, sociološke imginacije. Odnosno mašta koja je neophodna u svakom sociološkom istraživanju.

Između ostalog, autorka je lično prisustvovala značajnim manifestacijama društva, koristila je do izvesne mere nesređenu arhivu, tragala za literaturom o pčelarstvu, posebno pčelarstvu u Srbiji, posećivala predavanja na Poljoprivreddnom fakultetu u Novom Sadu, obavila razgovore sa preko 120 pčelara, razgovore koji su trajali od 1 do 3 sata.

Iz svega ovog možemo da vidimo da sam način dolaženja do valjanih podataka o jednom malom segmentu društvenog života, koga ovde vidimo, predstavlja jedan od dokaza da se sociološki metodi ne mogu svesti na anketu i upitnik kao instrument u okviru koji je vrlo čest danas. Iz ove knjige vidimo da postoje razni načini dolaska do valjanih podataka u sociološkom ispitivanju i upravo ovo predstavlja, u najmanju ruku, indirektan doprinos metodologiji socioloških istraživanja.

U slaganju saznanja autorka koristi logičan sled od opšteg ka posebnom. Glavni deo ove knjige daje nam sliku rada Društva pčelara ,,Jovan Živanović'' Novi Sad. Opisana je detaljno Skupština, kada je osnovana, tu su i članovi Izvršnog odbora, Nadzornog odbora, spisak osnivača, fotografije, zapisnik sa skupštine, statut itd. Četiri poglavlja su posvećena hronološkom slaganju rada Društva od osnivanja pa do današnjih dana i u njima su obuhvaćeni, kako rad institucija tako i spisak, struktura članstva, važni događaji i odluke.

Najduže poglavlje bavi se tematikom aktivnostima društva, tu su obuhvaćeni, pčelarski kodeks, to smatram posebno važim jer nas to podseća da su etički kodeksi neophodan element profesije, zatim upravljanje i rad komisije za otkrivanje bolesti pčela, stručno usavršavanje članova, saradnja pčelara sa drugim srodnim organizacijama, humanitarni rad, festival meda, imena funkcionera društva, priznanja, sedište, popis imovine društva. Dužna pažnja posvećena je i ocu racionalnog pčelarenja u Srba, profesoru Jovanu Živanoviću iz Sremskih Karlovaca, ali i celoj porodici Živanović.''

Na kraju hteo bih još nešto da dodam, da mi je neko u mojim srednjoškolskim danima rekao da ću 2010. godine govoriti kao recezent na promociji knjige naše profesorke Zorice Korice Aćimović, sigurno ne bih verovao, ali to se na moju čast i zadovoljstvo zaista dogodilo.

Nakon izlaganja gospodina Šljukića, autorka Zorica Korica Aćimović pozdravlja sve cenjene goste i nastavlja:
,,Da se zahvalim recezentima na ovakvom izlaganju, posebno Srđanu Šljukiću kome sam bila razredni starešina.

Pre mesec dana ujela me pčela, posle dve nedelje ujela me duga pčela. Setila sam se tada svih pčelara sa kojima sam razgovarala i nisam se setila da ih pitam, šta ako mene ujede pčela.

Moguće je da sam je počela da shvatam pčelu kao pčelari i uhvatila sam sebe nekoliko puta da kažem moje Društvo, naše Društvo, iako nisam član Društva i o pčelarstvu nisam znala ništa dok nisam počela da pišem ovu knjigu. Radeći sa pčelarima, pišući ovo trudila sam se da obuhvatim ono što smatram važnim za monografiju. Trudila sam se da pišem jezikom koji svako razume izbegavajući čak i sociološke izraze.

U jednom delu moje saradnje sa pčelarima, zainteresovalo me je ko su to, žene pčelari. Obzirom da to zanimanje iziskuje jedan poseban napor u radu. Kako to – žena pčelar? Na to me je podsetila jedna pčelarka iz Ledinaca koja me je pozvala da idem u pčelinjak i ja sam otišla. Ona je počela priču jako nežno o pčeli. Moje pčelice, Moje pčelice. Moj muž je umro i ja sam nastavila da se bavim time, dobro je što ste došli da čujete buku pčela, ona umiruje.

I onda sam to slušala i od drugih pčelara, najviše od doajena pčelarstva. I oni su govorili o pčeli – pčelica. I onda čujem – pčela umire. U životinjskom svetu samo pčela umire. I rečenica izgovorena od više njih ,,Šta će moje pčelice kad mene ne bude.'' Često je bilo u priči da deca nisu zainteresovana i neće se baviti pčelarstvom a pčelar ima 80 godina i kaže,,Ja više

 ne mogu, šta će moje pčelice.''

I onda sam ja krenula, jednostavno, da radim i želela sam da uradim kako sam uradila, a kako sam uradila, želim da zahvalim profesorima koji su o tome govorili i pčelarima koji će ovu knjigu imati.

I da dam jednu opasku Predsedniku Sovilju, ja čujem od pčelara da on još nije dao knjige nikome, verovatno će večeras. To je ovako, dosta promišljen potez, ja se nisam dogovarala sa njim kako će on to uraditi.

Još nešto da dodam na kraju. Imala sam dosta razgovora sa pčelarima, ali sam imala izuzetnu saradnju sa gospodinom Žarkom Živanovićem. Napisala sam tekst o porodici Živanović negde pred kraj knjige, ne zato što sam htela da ,,umanjim'' njen značaj, već da uradim po koncepciji i damo taj deo kao poseban prilog, jer se pčelarstvo nastavlja, i ne samo pčelarstvo već i vinarstvo, takođe da pomenem i Muzej pčelarstva koji svakako vredi posetiti.

Žarko Živanović je nastavio:
,,Pre svega da se zahvalim svim prisutnim, recezentima i svima koji su pomogli našoj Zorici. Znate, mi pčelari smo malo specifični, mi to znamo o sebi. Ova knjiga je ozbiljan rad prema kome smo mi imali jedan odnos, možda ja nisam dovoljno pomogao, ali koliko znam da ni drugi baš nisu dovoljno pomogli i ja neznam da li je to ovde neki ovdašnji, nacionalni problem, ali mi jednostavno ne volimo da pišemo.
Znate, Sremski Karlovci su poznati u svetu i znam da stranci dosta znaju o njima. Vrlo šesto sam se nalazio u situacijama gde oni više znaju nego mi. Znaju oni jako dobro gde su i šta su i koliko su važni za Srbiju i Evropu.
I današnji Muzej možda postoji zbog nekih stranaca, koji su kazali da to nije samo baš naše, da je to deo neke evropske i svetske baštine, da to mora da se sačuva. Međutim mi po Karlovcima nemamo baš mnogo arhivskog materijala,. Verovatno nije imao ko da sedne i zapiše. Bilo je nekih zapisa, nije da nije, ali vrlo malo.

Neki dan, sa ovde prisutnim gospodinom Bajićem, legendom pčelarstva, malo smo se raspravljali, šta treba, šta nije dobro, šta smo možda mogli uraditi a nismo i konstatovali smo da smo imali izuzetno umne ljude u predhodnom periodu u Društvu, a da niko nije seo i

napisao nešto o tome.

Skrećem pažnju, na to koliko je ova knjiga važna i koliko je velikog rada Zorica uložila, veliko znanje, da sam ja prosto zapanjen, mnogo je važno za ukupno srpsko pčelarstvo. Mi imamo sjajnu istoriju, žalosno je što neki put stranci više o toj istoriji znaju od nas.''

Na kraju se Đorđe Sovilj ponovo zahvalio prisutnima i odgovorio na Zoricinu opasku zašto knjiga nije ranije podeljena članovima Društva:
,,Bilo mi je nelogično da podelim knjigu bilo kome, pre nego što joj ukažemo ovakvu čast i da na ovakav način bude prezentovana, mislim da nisam pogrešio. Nemojte mi zameriti i ako dozvolite, ja bih sebi dao za pravo da sad dodelim knjige.''

Posle burnog aplauza Sovilj je uručio knjige prisutnim Počasnim članovima, zaslužnim pojedincima i prijateljima.

Tokom kraćeg koktela, svi prisutni su se složili da je knjiga izuzetno kvalitetno urađena, da obuhvata široko područje i vodi čitaoce kroz vreme i istoriju, ne samo Društva pčelara ,,Jovan Živanović'' već i razvoja pčelarstva u Vojvodini i Srbiji.

Zaključak je – nije bilo lako, ali isplatilo se…

Tekst i foto:
Zoran Laličić

(1242)